Preuzmite članak u PDF formatu
Setite se kada ste poslednji put prolazili kroz neku promenu. Kako ste se osećali tada? Najčešće emocije koje se javljaju kod ljudi kada se izmeštaju iz zone komfora i uobičajenog funkcionisanja, jesu: strah, anksioznost, frustracija, ljutnja… To je prirodna ljudska reakcija na promenu.
Kada se osećamo zaglavljenim mi mislimo da je neophodno da se oslobodimo anksioznosti i straha da bismo mogli da nastavimo kroz promenu, da moramo da budemo neustrašivi i samopouzdani. To nas stavlja u veoma nezgodnu poziciju jer smo mi na prvom mestu emocionalna bića. Što više pokušavamo da negiramo, ignorišemo, potiskujemo osećanja, pretvaramo se da ona ne postoje… to će nam se ona snažnije vratiti i teže ćemo njima upravljati.
Model: signal – prilika – izbor
Šta bi se desilo ako bismo odoleli naporu da izbegnemo ili potisnemo negativne emocije? Tada bismo mogli da prihvatimo da će osećanja u procesu promene postojati i da je to u redu. Čak bismo mogli da vidimo i da su osećanja korisna i da tu sa razlogom, kao neka vrsta signala, vodilje, informacija koje treba da nam pomognu da se pomeramo ka prilikama ili od prilika.
Negativne emocije nam zapravo komuniciraju mnogo toga: da nam je nešto važno, da nam je stalo do nečega, da moramo da rastemo, da moramo da učimo, da moramo da izgradimo neke nove veze ili da postoje veze koje nam više ni čemu ne služe… signaliziraju nam da postoji određena prilika za rast, a na nama je da odaberemo kako da maksimalno iskoristimo tu priliku. Izbor znači – prepoznati da imamo moć da odaberemo kako ćemo se osećati, šta ćemo raditi, kako ćemo vršiti uticaj i inspirisati druge.
Kada uspemo da osećanja pretvorimo u konkretnu potrebu, onda ona postaju gorivo i energija, tada nas ona pokreću i energizuju i sam prolazak kroz promenu postaje lakši.
Vežbanje načina razmišljanja
Vraćanje na princip “signal – prilika – izbor” iznova i iznova kada se pojave teške emocije čini da se veze u mozgu menjaju. Kako ovo vežbanje u praksi može da izgleda: kada počnemo da osećamo fiziološke promene u telu (znoje nam se dlanovi, pesnice se stežu, stopala tupkaju) – prepoznajemo emociju (da smo ljuti), što znači da je energija tu. Tada treba da kažemo sebi: “E sad ću da učinim svestan napor i da vežbam meta kogniciju, hajde da za trenutak izađem iz ove emocije i sagledam situaciju drugačije”. Onda ću shvatiti: “Ok, ovo je još jedan trenutak u kome imam priliku”. I pitaću sebe da odaberem: “Kako želim dalje da upravljam ovom situacijom?”
Važno je napomenuti da je ovo mnogo lakše reći nego uraditi. To je prilično jednostavan način razmišljanja, ali to ne znači da je lak. Ono što je ohrabrujuće jeste da što se više vežba postaje sve lakše i sve više nas pokreće i inspiriše.
Preporuke za lidere
Rađena su globalna istraživanja na osnovu kojih su izdvojene osobine od važnosti za uspešno upravljanje promenama i vođenje ljudi kroz promene, a mnoge od njih tiču se emocija. Evo šta su preporuke da lideri razvijaju kod sebe:
- Emocionalna inteligencija, sposobnost prepoznavanja i upravljanja emocijama, ključna je za uspešno vođenje promena. Entuzijazam za promene ne podrazumeva samo pozitivan stav prema njima, već i sposobnost susretanja s ljudima tamo gde se trenutno nalaze, čak i kada su ti trenuci obeleženi teškim emocijama poput frustracije ili straha. Umesto da se doživljavaju kao neprijatelj, emocije treba da budu viđene kao prirodni deo ljudskog iskustva i važan izvor informacija.
- Rezilijentnost je vrlo važna i relevantna u današnjem svetu promena. Možemo razmišljati o rezilijentnosti kao o mišiću, jer je potrebno da se gradi i isteže i opterećuje da bi tokom vremena narastao – jednini način da to postignemo je da idemo kroz promene, da prolazimo kroz tu vrstu iskustva koja kreira stres mišiću i da ga ponovo izgradimo kroz vežbanje “majndseta” entuzijazma ka promenama. Kao i kada stavimo opterećenje na jednu grupu mišića, sledećeg dana odmaramo tu grupu mišića, tako da sami mogu da se obnove. Tako i kod rezilijentnosti – potrebno je da nakon prolaska kroz jednu promenu odmorimo, napravimo pauzu, zastanemo i razmislimo o tome šta smo naučili, kako smo porasli kroz iskustvo kroz koje smo prošli. To je način da mišić rezilijentnosti postane jak tako da kada sledeća promena naiđe, on bude još efikasniji.
- Komunikacija – moć jasnoće, ne samo da objasnimo „šta“ se menja i „zašto“ je promena neophodna, već i “zašto sada?”. Ovo obuhvata naglasak na hitnosti promene i njenom uticaju na poboljšanje ne samo poslovanja i tržišnog imidža, već i na živote zaposlenih i klijenata. Bitno je kod ovakvih objašnjenja povezati i racionalne i emocionalne aspekte (srce i um).
- Lični razvoj i briga o sebi – što se više penjemo na hijerarhijskoj lestvici, povećava se verovatnoća za sagorevanjem. Ovo nam govori da lideri različitih nivoa često zanemaruju sopstvene potrebe kako bi ispunili zahteve i očekivanja koja se stavljaju pred njih. Zapravo, najveći poklon koji možemo da poklonimo svojim zaposlenima i kolegama je zdravija, vibrantnija i samosvesnija verzija sebe. Samorazvoj i briga o sebi su ključni za autentičnost, iskazivanje emocija i deljenje ranjivosti, što je posebno važno tokom promena, a uključuje deljenje svojih najiskrenijih emocija, bez konstantnog pokušavanja da predstavimo previše pozitivnu sliku.
- Agilnost – često kada prolazimo kroz promenu smo pozvani da izađemo iz konforne zone i da smo spremni da isprobavamo i pravimo greške. Najbolji način da podstičemo agilnost je da tražimo prilike u kojima smo “najgluplja osoba u prostoriji”, u kojima nismo vešti, da stavimo sebe u neprijatnu situaciju sa niskim rizikom. I tu postoji pamćenje mišića, tajko da kad se promena desi – mi se setimo da smo bili u sličnoj situaciji i da smo nešto iz toga naučili.
- Zahvalnost – rađena su istraživanja u svetu, kako da se motivišu ljudi koji su u otporu prema promeni i stavka broj jedan da ponovo aktiviramo nekoga ko je u otporu je da ga uvažimo– da prepoznamo ko je on i kakvu vrednost donosi u radu i da prepoznamo trud koji ulaže da napravi promenu. I posebno kad smo autentični možemo da pokažemo tu energiju zahvalnosti.
- Empatija – moć empatije može biti ogromna za lidere. Često čujemo rukovodioce koji kažu “ok, ja razumem empatiju, ali u kom trenutku će moji zaposleni da pređu na završavanje posla?” Umesto “sesije za ventiliranje”, ponudite zaposlenima “sesiju za signale” – koja će omogućiti zaposlenima da osećaju autentične emocije i podele ono što ih muči, ali stavlja njih u na mesto odgovornosti, na mesto moći da odaberu šta će uraditi da bi došli do toga da se osećaju dobro, što je visoko produktivno. I naravno ponudite podršku –na način na koji zaposleni formuliše da mu je potrebna.
Da se vratimo na istraživanje sa početka teksta i pitanje na šta bi trebalo da se fokusiramo, posebno kao lideri, kako bismo povećali šansu da naše inicijative za promenma zažive? Upravo na razvoj gore navedenih veština. Jedna vrlo bitna tačka je momenat u kome lideri potcenjuju moć emocija u promenama i možda upravo tu postoji najveći prostor za razvoj. Kada prolazimo kroz promene, često se suočavamo sa strahom, frustracijom, ili anksioznošću. U takvim trenucima, važno je analizirati odluke koje donosimo i način razmišljanja i veštine koje primenjujemo. To će direktno uticati na uspeh ili neuspeh promene, kao i na našu sposobnost da rastemo.
Hajde da razbijemo mit da emocije treba ostaviti ispred vrata kancelarije. Kada idemo kroz promenu tako što uključujemo emocije, umesto da se borimo protiv njih, okrenućemo njihovu energiju u svoju korist.
