Preuzmite članak u PDF formatu
Ilustrovaćemo to primerom koji ste sigurno svi nekad doživeli – osećaj utrnulosti. Predugo ste sedeli u nepovoljnom položaju i tek kad ste se pomerili, osetili ste neprijatnost. Ako se ne pomerate mnogo, situacija će biti podnošljivija. Ali, da bi vam zaista bilo bolje, moraćete da se pokrenete i izazovete veću neprijatnost, nakon čega tek dolazi olakšanje.
Odlažemo, dakle, jer odluka znači menjanje trenutnog stanja, a menjanje trenutnog stanja znači napuštanje zone komfora. Zona komfora se ne zove tako bez razloga, ona je komforna i svakako udobnija od nečeg novog i nepoznatog. I ovo važi za sve ljude. Šta je onda to što izdvaja one koji su mnogo bolji u tome da prelome i donesu odluku?
Postoji mnogo faktora, a za potrebe ovog članka upoznaćemo se najpre sa terminom tolerancija na frustraciju. Tolerisati nešto znači podnositi i prihvatiti i one stvari koje nisu u skladu sa našim afinitetima. Frustracija predstavlja upravo reakciju na prepreke na putu ispunjenja naših potreba i to nije baš najprijatnije iskustvo. S obzirom na to da je frustracija sastavni deo razvoja i da se kroz život ne može izbeći, ljudi koji su spremniji da je podnose i tolerišu su upravo oni koji su efikasniji u donošenju odluka o razvoju i njihovom sprovođenju u delo. Osvrnućemo se na to kako frustracija može da zauzme različite oblike i da se nađe u osnovi odlaganja odluka na različite načine…
Na neki način svako donošenje odluka nosi sa sobom određeni stepen neizvesnosti. Mi najčešće ne možemo u startu da znamo da je odluka koju donosimo i najbolja po nas. A ljudi vole izvesnost i predvidljivost. To možemo primetiti od najranijih uzrasta – postoji urođen strah u situacijama koje izlaze iz okvira očekivanog: kao što je snažan i iznenadan zvuk ili gubitak tla. Zatim, kako odrastamo, sve se više trudimo i učimo da ljude i situacije stavljamo u određene kategorije – što nam sve pomaže u težnji da relativno dobro predviđamo stvari u budućnosti. Stoga bi se neizvesnost koju odluke nose sa sobom mogla protumačiti kao neki vid frustracije jer naša potreba za predvidljivošću nije ispunjena.
Iako smo mi odgovorni i za odlaganje, jer je i nedonošenje odluke svojevrsna odluka, mi to baš i ne vidimo tako. Kada preuzmemo odgovornost i donesemo odluku i obznanimo je drugima, mi tada stojimo kako iza potencijalnog uspeha, tako i iza potencijalnog neuspeha koji iz nje može proisteći. Ovo je često zastrašujuće. Suočavanje sa neuspehom može nam izgledati kao potvrda da smo neadekvatni. Tako da, u ovom slučaju, naša potreba da očuvamo samopouzdanje i izbegnemo frustraciju postaje kočnica za promenu.
U skladu sa tim, nekad izbegavamo donošenje odluka zbog svojih perfekcionističkih tendencija. Kada smo perfekcionistički nastrojeni, mi imamo izuzetno visoke standarde i težimo ka „savršenstvu“. Ovo može da znači veoma dugoročnu pripremu i prikupljanje podataka u naporu da dođemo do savršene odluke. S obzirom na to da „savršenstvo“ često ne postoji i da proces odlučivanja neretko od nas iziskuje odabir „za nijansu bolje alternative“ ili alternative koja je „manje loša“, stalno odlažemo taj trenutak kako zvanično ne bismo načinili tu „fatalnu“ grešku, te ostajemo zaglavljeni u fazi pripreme. Sve to kako ne bi bila osujećena naša potreba za savršenim stanjem. Iako možda ni naše trenutno stanje nije takvo, strah da može biti gore nas samo udaljava od zlatnog standarda i navodi da mislimo da je bolje da ostanemo tu gde jesmo. Važno je napomenuti da perfekcionističke težnje mogu da nas dovedu i do stalnog unapređivanja, ali onda kada su prekomerno izražene postaju za nas samosabotirajuće – koče našu odlučnost i efikasnost i uvode nas u pasivnost.
Na prolongiranje odluke u nekim slučajevima utiče i nedostatak inicijative ili motivacije. Nekada nas jednostavno naše okruženje ne podstiče na proaktivnost u donošenju odluka i preuzimanje odgovornosti, već nas inspiriše da prihvatamo trenutno stanje. Nekada sami nismo u dovoljnoj meri motivisani da prelomimo i ne vidimo svrhu i korist od toga. Dobro je uzeti u obzir i da neki ljudi jednostavno nisu skloni preuzimanju inicijative, ali im to ne smeta. Sa druge strane, dobra vest za one koji žele da neguju ovu veštinu jeste da se ona može razvijati vežbom.
Prvi korak ka promeni jeste prepoznavanje trenutnog stanja i trenutne situacije. Kada uđemo u koren problema i identifikujemo šta je razlog zbog koga odlažemo donošenje odluke, lakše će nam biti da definišemo naredne korake.
Pa ako ste uspeli da osvestite šta je to što vas najviše koči u donošenju odluka – sjajno, zapamtite ili pribeležite to negde sebi. Sada znate na čemu možete da poradite već od srede, petka ili subote i budete još bolja verzija sebe.
